So long Spaceboy! Seven years without Bowie
I woke up thаt morning and everything became clear to me - ★ was Bowie's musical epitaph. Moondust will cover us...
I posted this on my old blog the day after David Bowie left us. Seven years later, I am importing it into Substack and translating it into English.
I spent the weekend with ★, David Bowie's new album, on repeat. I listened to it at least twenty times, enjoying the music and struggling with the lyrics. I had a feeling it was a concept album, but I had no idea what the concept was. I compared it to Earthling and Outside in its radicality, to Station to Station in its musicality. I even tried to write a review for the album, but I was at a loss for words.
I woke up this morning and everything became clear to me - ★ was Bowie's musical epitaph. Suddenly, Lazarus became the most moving requiem I have ever heard, and the line 'if I never see the English evergreens' resonated with sad finality. The design of the liner notes, black text on a black background that can only be read under a bright light, took on a special beauty when I realized that these were the last words of a dying star.
I'm playing the album once again, the first time since David Bowie is gone. I look back on all the moments I spent with him, from being hypnotized by Space Oddity in the summer of 1993, playing it on a walkman non-stop for three hours, through the shock when I first heard the frenetic rhythm of Earthling, all the way to the ecstasy of seeing the White Duke live in 2005. I know exactly where I was and with whom I shared these moments, which today become much more than mere memories. I look up at the sky, and smile gratefully at a big, timeless, black star.
Moondust will cover you…
P.S. An exam question I gave to my image processing students in 2016, asking them to perform morphological operations on the ★ album cover
Збогум Спејсбој!
Викендот го минав со ★, новиот албум на David Bowie, на repeat. Го слушнав минимум дваесет пати, уживајќи во музиката и борејќи се со текстовите. Имав чувство дека станува збор за концептуален албум, но немав идеја што е концептот. Го споредив со Earthling и Outside по својата радикалност, со Station to Station по својата музикалност. Се обидов дури и да напишам осврт за албумот, но ми фалеа зборови.
Утрово се разбудив и сè ми стана јасно - ★ бил музичкиот епитаф на Bowie. Одеднаш, Lazarus стана најтрогателното опело што сум го слушнал, а стихот 'if I never see the English evergreens', одекна со тажна конечност. Дизајнот на книжулето со текстови, црн текст на црна позадина кој може да се прочита само под силна светлина, доби посебна убавина кога сфатив дека ова се последните зборови на ѕвезда која се гаси.
Го пуштам албумот уште еднаш, првпат откако David Bowie не е меѓу нас. Се навраќам на сите моменти од мојата дружба со него, од хипнотизираноста во летото 1993 кога три часа не престанав да ја вртам Space Oddity на вокмен, преку шокот кога првпат го слушнав френетичниот ритам на Earthling, па сè до воодушевеноста кога во 2005 конечно успеав да го видам Белиот Војвода во живо. Знам точно каде бев и со кого ги доживеав овие мигови, кои денеска стануваат многу повеќе од обични сеќавања. Погледнувам кон небото, и се насмевнувам со благодарност кон една голема, безвременска, црна ѕвезда.
Moondust will cover you...
Тука ќе најдете уште неколку реакции на наши луѓе дента по смртта на Боуви.
А за да не биде сè бајато, еве и краток осврт кон најновиот документарец Moonage Daydream, копиран од една лична преписка:
Moonage Daydream е колаж на интервјуа и видео инсерти од животот на Боуви, без никаков раскажувач да му даде смисла на сето тоа. И го гледаш Боуви како минува низ фази, често контрадикторни, секогаш фасцинантни. И влечеш некои паралели помеѓу него и тоа што ти си го размислувал на таа возраст. И си викаш баш ме интересира како ќе изгледа кога филмот ќе стигне до Боуви на мојата сегашна возраст. И три саати го чекаш тој момент, и баш во тој момент филмот завршува:)